HOPE

<p>Prezime autorke istovremeno je i naslov knjige. Već to jasno sugeri&scaron;e da se pred nama nalazi neobično delo koje bismo žanrovski mogli odrediti kao biofikciju, pa čak i autobiofikciju. No, ipak i iznad svega, ovo delo je roman. Hope, fiktivna biografija same autorke, radikalno je poigravanje sa ličnom istorijom i identitetom: uz mnogo humora i uz intertekstualno povezivanje s prethodnim delima, ali i sa ličnim uzorima (od Pinokija do Glena Gulda), Felicitas Hope konstrui&scaron;e (auto)biografiju u koju uvodi realne, ali i izmi&scaron;ljene likove, prepliće romaneskne delove s nepostojećim kritikama svojih (postojećih) knjiga i na svakoj strani iznova dovodi u pitanje realnost svojih dveju biografija, stvarne i izma&scaron;tane. Felicitas Hope je već i u svojim prethodnim knjigama posezala za postmodernim alatom; u javnosti je čak objavljivala intervjue &ndash; razgovore same sa sobom. Ali, u ovom romanu dobacila je do najvi&scaron;ih vrhova jezičke virtuoznosti, s elementima bajkovitosti, stalnim uvođenjem novih književnih i istorijskih prostora. U romanu Hope ona prelazi granice pripovedanja, uz stalno poigravanje intertekstualno&scaron;ću. Iako svojom slobodom izaziva, a &scaron;irinom stalno iznova sugeri&scaron;e fikciju, Hope je takođe i autopoetska knjiga koja je i ozbiljan autorkin pogled na svet i književnost. Knjiga je za nedvosmisleno slavljenje ma&scaron;te dobila najveću književnu nagradu na nemačkom jezičkom području &bdquo;Georg Bihner&ldquo;, kojom su se ovenčala najveća imena germanske literature. Neka od njih su, poput Gintera Grasa, Hajnriha Bela, Elijasa Kanetija, Elfride Jelinek, kao sledeću stekli &ndash; Nobelovu nagradu za književnost. (A opet, neki proslavljeni dobitnici Nobela, poput Tomasa Mana, Hermana Hesea i Herte Miler, nisu dobili Bihnera!) Sudeći po do sada pokazanom rasko&scaron;nom talentu i raznovrsnosti objavljenih knjiga, ne bi nas začudilo da se na tom najvi&scaron;em &ndash; Nobelovom &ndash; pijedestalu jednoga dana nađe i Hope, to jest Hope.</p>