KAMENJE

<p>Panteistička zamisao stapanja sa prirodom i bolno osećanje konačnosti pred beskonačno&scaron;ću prirode, najeksplicitnije je izraženo u remek-delu Kamenje, koje je Kajoa objavio 1966. godine. Nakon perioda opčinjenosti biljnim i životinjskim svetom, umetnik nas uvlači, kao u neku avanturu, u carstvo minerala, čija nas čarolija potpuno obuzima. Ovaj tekst spada u one koje ne treba previ&scaron;e analizirati, jer ono &scaron;to je u njima najmoćnije to je gotovo iracionalni doživljaj koji on pruža.&nbsp;Ova knjiga nije samo apoteoza kamenu, nego i reči. Poput geometrijski savr&scaron;enih koji obelodanjuju red, a spajanjem daju najčudnije, najslikovitije oblike, tako i Kajoa kle&scaron;e svoje često eliptične rečenice &scaron;to narastaju u tekstove snažnih zavr&scaron;etaka, poput finala simfonija. Iako su savr&scaron;ena celina, svaki od tekstova može da živi svoj zasebni književni život. Mnogi od njih su toliko raznorodni, kao &scaron;to su kontrastirajući predmeti i bića koje pi&scaron;čeva uobrazilja projektuje u jednom kamenu. Ponekad ne možemo da odredimo gde prestaje ma&scaron;ta a počinje opis, kao &scaron;to u jednom manganskom dendritu u kamenu ima vi&scaron;e života nego u najživljoj biljci. A nikada nije bio živ. U tim vrtoglavim dalijevskim slikama nalazimo tragove pi&scaron;čevog nadrealističkog početka, ljubavi iz rane mladosti. &nbsp;</p>