RONJENJE NA DAH

<p>Posle romana O&scaron;tar start Mića Vujičić je izbegao zamku tzv. Druge knjige. Pričama i po&scaron;tapalicama u&scaron;ao je u potpuno drugu formu sličnog sadržaja, naizgled indiferentan prema sopstvenom autorstvu. Jer, mir i tihost Ronjenja na dah kao da ga oslobađaju svakog pritiska (osim onog pod vodom). Priče u Ronjenju na dah mirne su i staložene, rečenice u njima ravno se nižu i kao da stižu iz najudaljenijeg ugla sobe ogromne kubature. Ova tiha proza čitaocu se prikrada zaustavljenog daha, puzeći prolazi kraj njega kao lahor i ostavlja ga zatečenog... Ne&scaron;to se dogodilo i ostavilo ga da razmi&scaron;lja o &bdquo;maskiranju&ldquo; proze koja se, da bi zavarala, obraća i samoj sebi, svojim junacima i svome tvorcu &ndash; autoru. Varka ove proze, i njen najveći kvalitet, jesu njene razglednice o malom i lokalnom. Po&scaron;tapalice na kraju ove zbirke pričama služe kao podupirači i podr&scaron;ka. Možda i da malo uznemire čisti tok prethodnih pripovesti. No, ma koliko planski stvarale književnu aritmiju (poput stotina zapeta u Romanu o Londonu Milo&scaron;a Crnjanskog), one su sa svim stranicama ove knjige uvezane u jednu veliku priču. Ili u mali roman, koji odi&scaron;e staro&scaron;ću i mlado&scaron;ću. Svakako, ovo je knjiga o disanju. Dakle, o životu. Na dah. Vladislav Bajac</p>